LJUBAV OPLEMENJUJE
dobrevesti | 12 Mart, 2012 16:24
Uz novu knjigu Silvane Stanković „Srce u anesteziji“
BEOGRAD - Ljubav oplemenjuje, čini da se osećamo boljima nego što jesmo, podstiče nas da idemo napred i izgradjujemo se, kaže za „Kuću dobrih vesti“ Silvana Stanković, povodom njene upravo objavljene knjige „Srce u anesteziji“.
Njeno novo delo govori o ljubavi dvoje mladih koji svoje energije ne uspevaju da usaglase godinama pa se stalno svađaju i mire.
Ističući da je „njegovo srce u anesteziji“, ovom knjigom je pokušala da dočara ljubav dvoje koja je smatrana sudbinskom, a koja se nije krunisala brakom.
Pokušala sam da pokažem da su lepe žene dobre nedelju dana, a dobre su lepe celog života, kaže autorka više romana, medju kojima su i „Život u špilu“, „Ubica je poznavao Mariju“, „Kuvar za očajne domaćice“. (Dalje)
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (11). Trekbekovi:(0). Permalink
Hercegnovljani pozivaju na Praznik mimoze
dobrevesti | 18 Februar, 2012 12:22
HERCEG NOVI - Praznik Mimoze, koji se održava 43. put u Herceg Novom, traje čitav februar i za sve one koji još nisu bili na ovoj čuvenoj fešti moja iskrena je da dođu i da osjete ljepotu Boke Kotorske, zabave se na brojnim manifestacijama, kao i degustaciji bokeške kužine, poziva hercegnovljanka Sandra Tripković, prijatelj i saradnik "Kuće dobrih vesti" (u osnivanju).
Pozivaju vas i čekaju otvorenog srca svi Hercegnovljani koji vrijedno rade u pripremi svih muzičkih i drugih kulturnih dešavanja, a sve radi Vašeg zadovoljstva, a poziva vas i vaša hercegnovljanka. (Dalje)
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (3). Trekbekovi:(0). Permalink
Deca održala lekciju iz humanosti
dobrevesti | 12 Decembar, 2011 12:57
BEOGRAD - Pred punom salom Pozorišta na Terazijama i uz gromoglasne aplauze i oduševljenje prisutnih, sinoć je održan deveti po redu humanitarni koncert “Muzika anđela”, koji su deca talenti iz nižih i srednjih muzičkih škola Srbije pripredili za svoje drugare koji se leče u Dečijoj klinici za plućna oboljenja i tuberkulozu KBC "Dr Dragiša Mišović Dedinje” u Beogradu.
Sve je počelo himnom “Bože pravde”, tokom čijeg izvođenja je cela sala bila na nogama. Potom su se ređale kompozicije koje su mladi talenti virtuozno izvodili, medju kojima i dela Baha, Rosinija, Čajkovskog, Mocarta, Šopena i mnogih drugih muzičkih velikana.
Talenti, višestruko nagradjivana deca na muzičkim takmičenjima u zemlji i inostranstvu, su kroz svoje instrumente - violine, violončela, gitare, flaute i ostale, u pratnji klavira, ili samostalno, pretakali majstorski svoje emocije. Osećalo se kako tu pozitivnu energiju prenose ne samo na sve prisutne u sali, nego i na svoje bolesne drugare koji su sigurno mogli da je osete negde u svojim bolničkim posteljama i obraduju joj se. (Dalje)
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (7). Trekbekovi:(0). Permalink
Pomozimo oboleloj deci od plućnih bolesti i tuberkuloze
dobrevesti | 07 Decembar, 2011 11:16
BEOGRAD - "Muzika Andjela", u kojoj svira 108 dece iz nižih i srednjih muzičkih škola Srbije, održaće 11. decembra u Pozorištu na Terazijama humanitarni koncert čiji je celokupanprihod namenjen mališanima koji se leče u Bolnici za dečije plućne bolesti i tuberkulozu KBC "Dr Dragiša Mišović Dedinje".
Autor projekta "Muzika Andjela" Violeta Burić je za blog "Kuća dobrih vesti" izjavila da je ovo njihov deveti humanitarni koncert u kome "deca sviraju za decu", pošto su prihodi od ovih muzičkih manifestacija uvek namenjeni oboleloj deci i zdravstvenim ustanovama u kojima se leče.
Pošto smo saznali da je, zaključno sa jučerašnjim danom, na blagajni Pozorišta na Terazijama za ovaj divan humanitarni koncert prodato veoma malo ulaznica, od ukupno 468 sedišta kojima taj teatar raspolaže, pozivamo sve ljude dobre volje, a naročito našu internet zajednicu da kupovinom ulaznica učine prijatnijim boravak naše dece u toj zdravstvenoj instituciji. Cena ulaznica je 400 dinara ili 350 dinara za kolektivnu posetu. Ako nemate vremena da prisustvujete koncertu, bar kupite kartu i poklonite je nekome.
U susret ovom koncertu, šestoro mladih muzičkih talenata iz "Muzike Andjela" su 25. novembra oduševili svojom muzikom mališane koji se trenutno nalaze na lečenju u Bolnici za dečije plućne bolesti i TBC, kao i njihove roditelje i učinili im bolničke dane prijatnijim, istakla je Sanja Paunić iz KBC "Dr Dragiša Mišović".
Paunić, koja je šef odseka za kontinuiranu medicinsku edukaciju u tom kliničko-bolničkom centru, ukazala nam je u razgovoru , da se u toj bolnici u Beogradu leče oboleli mališani od tuberkuloze iz cele Srbije (kojih je tu godišnje izmedju 20 i 30), kao i obolela deca od drugih plućnih bolesti, kojima su predstavnici "Muzike Andjela" posle ovog "mini koncerta", uručili više od 50 paketića.
Ove godine se humanitarnom koncertu "Muzike Andjela" pridružio i likovni atelje "Artino" čiji će polaznici, talentovana deca za slikarstvo, priložiti 50-tak svojih radova koji će se na dan koncerta prodavati po simboličnim cenama u holu Pozorišta na Terazijama.
Sav prihod od prodatih slika namenjen je, takodje, dečijoj bolnici za plućne bolesti i tuberkulozu, odnosno prijatnijem boravku sve dece koja se tamo leče, rekla je za "Kuću dobrih vesti" osnivač ateljea "Artino" i njegov današnji rukovodilac, akademski slikar i magistar grafike Svetlana Vešić Ralević.
Na koncertu će talentovana deca starosti od sedam do 18 godina, od kojih je svako dobitnik i po više muzičkih nagrada, domaćih i medjunarodnih, svirati dela klasične muzike.
Pozorište na Terazijama je besplatno ustupilo salu i sve prateće usluge, uključujući i izradu i prodaju karata na svojoj blagajni za humanitarni koncert "Muzike Andjela", koji počinje u nedelju u 19 časova, rekao je dramaturg Aleksandar Djaja.
On je naglasio da su Pozorište na Terazijama i njegovi zaposleni uvek spremni da svoju salu, kada su joj termini slobodni, ustupi za ovakve humanitarne poduhvate, ukazujuchi da je to najopremljenije muzičko pozorište u Jugoistočnoj Evropi.
Na humanitarnom koncertu "Muzike Andjela" 11. decembra učestvovaće i dečiji hor "Amadeus" iz Kragujevca.
Pomoći za Bolnicu za dečije plućne bolesti i tuberkulozu priključio se i lanac restorana brze hrane "Mek Donalds" (McDonald's Srbija), koji od 1. decembra, pa do kraja ovog meseca, u svim svojim restoranima u Srbiji, u kutijama pored kasa prikuplja dobrovoljne priloge gradjana za što prijatniji boravak dece u toj zdravstvenoj ustanovi, izjavila je Burić.
Do sada su, za osam godina postojanja, članovi «Muzike Andjela» održali osam koncerata i pomogli svojim drugarima iz Doma za nezbrinutu decu kupovinom biohemijskog analajzera, zatim su deci sa Daunovim sindromom obezbedili hranu i sredstva za higijenu za šest meseci, a devojčicama sa Rett sindromom serijom od tri koncerta donirali su specijalna kolica.
U Kragujevcu su, takodje, nastupili za svoje drugare sa oštećenim vidom, u Domu sindikata u Beogradu, povodom 200. godina Mocarta, svirali su za dečake i devojčice obolele od leukemije i dobili prvu medjunarodnu nagradu za najbolji održan koncert u Evropi u godini Mocarta, dok su u Podgorici svirali za dečju kliniku i za decu sa posebnim potrebama, predočila je Burić.
Agneza Trpkovski
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (7). Trekbekovi:(0). Permalink
HRABROST
dobrevesti | 14 Septembar, 2011 11:10
Hrabrost je slediti svoje snove, tek sada znam koliko je to velika istina. Izboriti se sa svojim unutrašnjim nemirima, lutanjima, krivudanjima, oklevanjima, lenjošću i još ko zna sve čim, dug je to put u kome je uvek samo važno učiniti taj prvi, ogroman korak i zaputiti se. Ostalo će, uz Božju pomoć i vodjstvo Andjela čuvara, nadam se biti daleko lakše. Samo taj prvi korak, molim te dogodi se, Bože pomozi mi da savladam svoje unutrašnje nesavršenosti, sve svoje grešnosti. Molim Te pomozi, molim te sa velikim «M». I opet i uvek Hvala Ti mili moj tvorče i spasitelju celoga sveta i moje male malenkosti.
Tim putem do Tebe želim da hodim, bez zastoja, bez nepotrebnih vrludanja, skretanja, pomozi mi, molim Ti se. Pokazati svetu kolika je snaga dobra, milijardama puta veća od one druge krajnosti kojoj ni ime ne želim da izgovorim. Jer mi smo obe te polovine i u nama je neprekidna borba i potraga za svrhom postojanja, za prevagom jednog ili drugog - smisla ili besmisla. Izbor je naš.
Sanjam neki bolji svet i bolje ljude, a za to se treba boriti, zajednički. Hrabro, bez zastoja, jer svaka je jedinka na ovoj Planeti važna. To je smisao i ideja vodilja koju sledim i molim se Bogu da mi u tome pomogne. Smognimo hrabrosti što je moguće nas više, da kažemo NE svojim slabostima, izborimo se sami sa sobom, jer to je borba najveća. Da sveti Georgije ubija aždahu, dobro je poznato, ali da li smo i mi sami spremni da savladamo svoju neman, svoje grehe i slabosti, e to je bitka neprekidna, ali jedina koja vodi do smisla našeg postojanja – postizanja svog unutrašnjeg mira. Neprekidno brušenje, kao brušenje najfinijeg dijamanta predstavlja stalni mukotrpni rad na sebi, oslobadjanje od svojih loših osobina, gordosti, ljubomore, zavisti, srebroljublja, stomakougadjanja, ugadjanja, lenjosti i mnogih drugih neznanja. (Dalje)
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (6). Trekbekovi:(0). Permalink
Slovakinje izgubile i ono što se nije moglo izgubiti
dobrevesti | 18 April, 2011 16:21
Slovački mediji ne kriju razočarenje zbog jučerašnjeg poraza njihovih teniserki u duelu sa Srbijom za plasman u Svetsku A grupu Fed kupa, ukazujući da su njihove teniserke "izgubile i ono što se nije moglo izgubiti", pošto im u odlučujućoj igri parova za pobedu nije bilo dovoljno ni vodjstvo 6:2, 5:1 i 30:0, kada je, kako ističu, došlo do neshvatljivog preokreta.
Još jednom je tako "teniska istina" da se igra do poslednje loptice, tvrdo kaznila Danijelu Hantuhovu i Magdalenu Ribarikovu u borbi protiv Srpkinja Aleksandre Krunić i Jelene Janković, ukazuju slovački novinari.
U reagovanjima na internetu su čak slovački gradjani i blogeri, iskazali otvorenu ljutnju, usmerenu, pre svega, na njihove teniserke, posebno na Hantuhovu, ali i na Teniski savez te zemlje, za koji smatraju da je zreo za promene, posebno kadrovske. Reči hvale, medjutim, uputila je tamošnja internet zajednica, našoj Jeleni Janković, koja je, prema oceni Slovaka, "pokazala da ima karakter", za razliku, kako ističu, od Hantuhove koja je "pre vremena počela da slavi". (Dalje)
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (2). Trekbekovi:(0). Permalink
Naše malo, nekome puno znači
dobrevesti | 15 Februar, 2011 08:46
Spakovala sam neki dan dve tegle turišije, glavicu kiselog kupusa (domaća radinost), u prodavnici kupila hleb,ulje, mleko,kiselo mleko, jabuke, nešto izmedju mandarina i narandži, glavicu salate, dnevne novine i još po neku sitnicu, i krenula put Rakovice, na Kanarevo brdo, sa Zvezdare, gde živim. Baš na put, a ono i jedna i druga lokacija u Beogradu, jer da bih stigla na željeno odredište, kod jedne moje drage prijateljice, bake, koju redovno nekoliko put mesečno posećujem, noseći joj potrebne namirnice, pošto je stara i bolesna, a sinovi su joj u inostranstvu, u odlasku i povratku, morala sam da promenim sedam prevoznih sredstava.
Sve to zbog sticaja nepredvidjenih okolnosti (saobraćajka, skraćena vožnja tramvaja, itd.). Pravi maratonski put, pa još sa puno stvari koje sam nosila i koje su usput, činilo mi se još više otežale u onom cimanju, trzanju, ubrzavanju i naglom kočenju, gde putnici koji većinom stoje, dobro i dodju celi do željenog odredišta.
Naravno, ali meni zaista neshvatljivo, mladi ljudi čvrsto sede na sedištima koja su velikom brzinom, ulećući u gradski prevoz, pobednički zauzeli. Neshvatljivo, jer u moje vreme (kada sam ja bila njihovih godina, a to nije toliko baš davno bilo, ili se meni samo čini), nezamislivo je bilo da mladi koji sede u gradskom ili nekom drugom prevozu, uključujući tu i sebe, ne skoče odmah na noge ravne i ustupe mesto trudnici, starim ljudima, bolesnima,ljudima sa gipsom na ruci, kragnom oko vrata, deci, kada neko nešto teško u rukama nosi, i u sličnim situacijama.
Gledam našu mladost i pitam se, zaista se pitam, zbog čega su tako neosetljivi na tudju muku i probleme,od koje samo okrenu glavu, praveći se kao da u prevozu nikog ne vide i da ih se to uopšte ne dotiče, usput zapušivši, osim svog srca, i uši nekim muzičkim, ili telefonskim pomagalima.
Valjda i verovatno, da zaborave i ne vide u kom svetu žive i iz koga mnogi od njih, bar sudeći prema statistikama, što pre kada završe škole, žele da odu. Verovatno misle tamo negde daleko čeka ih nešto mnogo, mnogo bolje.
Možda i jeste tako, ali bez srca i duše, ono malo samilosti i osećanja da bližnjem treba pomoći i kada tu pomoć ne traži, nigde im ne može biti dobro, pošto tu svoju emocionalnu otupelost (ne znam kako bih je drugačije nazvala) nose sa sobom, zaboravljajući da od samog sebe nigde ne mogu pobeći.
Volela bih da iz pera nekog od opisanih mladih ljudi čujem zbog čega su takvi postali, da li je to nedostatak brige i ljubavi u porodici, školi, društvu..., ili zbog nekih drugih stvari, jer smatram da čovek uvek može i mora biti čovek, sa velikim "Č" i pružati ruku bližnjima, jer samo ljubav može promeniti svet.
A sigurno naša mladost želi da njihov sadašnji svet bude drugačiji, a biće takav samo ako mu oni u tome zdušno pomognu. A pomoći mogu samo svojim ličnim primerima, pažnjom i brigom, jer samo ono što iz sebe emitujemo, to će nam se uvek takvo i vratiti. Dobro, ili loše, na nama je da odlučimo. Nismo ni svesni koliko je svaka jedinka na ovoj divnoj planeti važna, rodjena sa ciljem i svrhom, u opštoj povezanosti svega vidljivog i nevidljivog.
Uvek nam je neko za nešto kriv, država, profesor, komšije, direktor, firma, uvek neko drugi, a ljudi ne shvataju da kakve su im misli, takav im je i život, kao što je govorio otac Tadej, Vitovnički i sigurno bi rekli mnogi, duhovni ljudi, koji su takav sled stvari već sigurno sami spoznali.
Jer ti stariji ljudi koji stoje u gradskom prevozu, a mladi mirno sede, mogu biti njihovi roditelji, stričevi, ujne, bake i deke, što znači da verovatno i njima ne bi ustupili mesto. A ako bi, zbog čega to onda ne rade i za tudje babe i dede, majke i očeve?
Jer naš mali znak pažnje (kao što je ustupanje mesta u gradskom prevozu, pružanje ruke nekome da sigurnije predje ulicu, ili samo da saslušamo nečije reči, ili odgovorimo na neko pitanje neznanca, ili znanca toga dana) i druge brige za bližnjeg, ma ko to on bio, učiniće nas srećnim, bili mi svesni toga ili ne. Jer učinili smo jedno dobro delo, koje ne mora biti samo davanje novca nekome kome je potreban.
Negde sam pročitala da ukoliko ti Bog jednog dana ne pruži mogućnost nekome da pomogneš (ili je ti u datom momentu nisi uočio), onda tu mogućnost treba sam da pronadješ. I tako kada bi svi postupili, makar jednog dana nekom uputili samo osmeh, ili proverili da li naš komšija, ili komšinica, naši stari roditelji, ili njihovih roditelji osećaju usamljenost, možda nemaju dovoljno novca ni hleb da kupe, a kamoli potreban lek, videli bismo da i taj naš mali znak pažnje nekome jako puno znači.
Volela bih da čujem i Vaše primere nekog malog, malo većeg ili ogromnog dobrog dela, iako takva gradacija ne postoji, pošto je dobro delo - dobro delo, bar kao primer drugima šta bi mogli da učine da nekome pomognu i učine i sebi i njima ovaj dan i sve druge dane lepšim. Pozdravljam Vas dragi blogeri, izvinite ako sam bila predugačka.
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (7). Trekbekovi:(0). Permalink
Zaplovila sam...
dobrevesti | 11 Februar, 2011 21:50
Moj prvi tekst, pod naslovom "Kakav ćemo trag u vremenu ostaviti", na mom sopstvenom blogu (Kuća dobrih vesti), bio je osećaj kao da sam se bacila u uzburkano, nepredvidivo more, pravo na prsa (naravno propraćeno izbijanjem vazduha iz istih). Sve to bilo je protkano iskrenim uzbudjenjem, tremom, očekivanjima "nečega", ne znam tačno čega, što bi, možda moglo da izroni iz tih nepreglednih okeanskih internet dubina. Sva ta neobjašnjiva uznemirenost nije mi davala mira, niti pružala mogućnost da te noći uobičajeno mirno zaspim.
Prosto da ne verujem, posle hiljada tekstova napisanih i objavljenih tokom gotovo dve i po decenije mog prethodnog novinarskog života. Medjutim, ne i čudno, s obzirom da su moja stidljivo otškrinuta vrata u, za mene do sada nepoznati svet zajednice blogera (hrabrih ljudi), usledila posle pune tri godine upornih ubedjivanja mog prijatelja i vrsnog poznavaoca internet stvarnosti, ali i budućnosti.
Sve me je to podsetilo na jednu poruku zapisanu u "Priručniku za ratnika svetlosti" Paula Koelja, čije stranice ponekad nasumice, po trenutnom osećaju (intuiciji) otvaram, tražeći u "knjizi odgovore" na mnoga neizgovorena pitanja.
U njoj piše - "Ratnik svetlosti posmatra dva stuba što uokviruju vrata koja namerava da otvori. Jedan se zove Strah, drugi Želja. Ratnik gleda stub Straha na kojem piše: 'Stupićeš u jedan nepoznat i opasan svet, gde ti sve ono što si do sada naučio neće ništa vredeti'. Zatim skreće pogled na stub Želje, gde stoji zapisano: 'Izaći ćeš iz jednog poznatog sveta, koji čuva stvari koje si oduvek želeo i za koje se se toliko borio'".
"Ratnik se smeši - jer nema ničeg što ga plaši, i ničeg što ga sputava. S pouzdanjem čoveka koji zna šta hoće, otvara vrata".
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (1). Trekbekovi:(0). Permalink
Kakav ćemo trag u vremenu ostaviti
dobrevesti | 08 Februar, 2011 00:14
Juče je mojoj majci bio rodjendan, prvi bez tate. Teško je i sve me podseća na srećnu godinu
ranije kada nas je moj otac ponovo okupio, kao i mnogo puta ranije, svakim dobrim povodom, govoreći šaljivo, da mu je to možda poslednji put. Tako je ponavljao punih 19. godina, od kada je imao prvu operaciju srca, a mi smo mu uvek, naravo u šali, govorili da je to rekao i prethodnog puta.
Nije se moj tata, medjutim, šalio. Tek sada kada ga nema, shvatam koliko je bio svestan svoje
bolesti i mogućnosti da mu se taj nesrećni tromb otkači bilo kada i zapne u bilo kom delu tela,
prouzrokujući nepopravljivo. Nije još prošlo ni godinu dana od njegovog odlaska, verujem na dobro mesto van naših trenutnih spoznaja, jer bio je dobar i častan čovek. Moj tatula, kako sam mu iz milošte i velike ljubavi često tepala, učio je i vaspitavao (zajedno sa mamom), mog mladjeg brata i mene da budemo dobri i pošteni ljudi, koji će sve u životu steći isključivo svojim radom i znanjem, časno. Velika mu hvala na tome, bio je u pravu. (Dalje)
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (24). Trekbekovi:(0). Permalink