Naše malo, nekome puno znači
dobrevesti | 15 Februar, 2011 08:46Spakovala sam neki dan dve tegle turišije, glavicu kiselog kupusa (domaća radinost), u prodavnici kupila hleb,ulje, mleko,kiselo mleko, jabuke, nešto izmedju mandarina i narandži, glavicu salate, dnevne novine i još po neku sitnicu, i krenula put Rakovice, na Kanarevo brdo, sa Zvezdare, gde živim. Baš na put, a ono i jedna i druga lokacija u Beogradu, jer da bih stigla na željeno odredište, kod jedne moje drage prijateljice, bake, koju redovno nekoliko put mesečno posećujem, noseći joj potrebne namirnice, pošto je stara i bolesna, a sinovi su joj u inostranstvu, u odlasku i povratku, morala sam da promenim sedam prevoznih sredstava.
Sve to zbog sticaja nepredvidjenih okolnosti (saobraćajka, skraćena vožnja tramvaja, itd.). Pravi maratonski put, pa još sa puno stvari koje sam nosila i koje su usput, činilo mi se još više otežale u onom cimanju, trzanju, ubrzavanju i naglom kočenju, gde putnici koji većinom stoje, dobro i dodju celi do željenog odredišta.
Naravno, ali meni zaista neshvatljivo, mladi ljudi čvrsto sede na sedištima koja su velikom brzinom, ulećući u gradski prevoz, pobednički zauzeli. Neshvatljivo, jer u moje vreme (kada sam ja bila njihovih godina, a to nije toliko baš davno bilo, ili se meni samo čini), nezamislivo je bilo da mladi koji sede u gradskom ili nekom drugom prevozu, uključujući tu i sebe, ne skoče odmah na noge ravne i ustupe mesto trudnici, starim ljudima, bolesnima,ljudima sa gipsom na ruci, kragnom oko vrata, deci, kada neko nešto teško u rukama nosi, i u sličnim situacijama.
Gledam našu mladost i pitam se, zaista se pitam, zbog čega su tako neosetljivi na tudju muku i probleme,od koje samo okrenu glavu, praveći se kao da u prevozu nikog ne vide i da ih se to uopšte ne dotiče, usput zapušivši, osim svog srca, i uši nekim muzičkim, ili telefonskim pomagalima.
Valjda i verovatno, da zaborave i ne vide u kom svetu žive i iz koga mnogi od njih, bar sudeći prema statistikama, što pre kada završe škole, žele da odu. Verovatno misle tamo negde daleko čeka ih nešto mnogo, mnogo bolje.
Možda i jeste tako, ali bez srca i duše, ono malo samilosti i osećanja da bližnjem treba pomoći i kada tu pomoć ne traži, nigde im ne može biti dobro, pošto tu svoju emocionalnu otupelost (ne znam kako bih je drugačije nazvala) nose sa sobom, zaboravljajući da od samog sebe nigde ne mogu pobeći.
Volela bih da iz pera nekog od opisanih mladih ljudi čujem zbog čega su takvi postali, da li je to nedostatak brige i ljubavi u porodici, školi, društvu..., ili zbog nekih drugih stvari, jer smatram da čovek uvek može i mora biti čovek, sa velikim "Č" i pružati ruku bližnjima, jer samo ljubav može promeniti svet.
A sigurno naša mladost želi da njihov sadašnji svet bude drugačiji, a biće takav samo ako mu oni u tome zdušno pomognu. A pomoći mogu samo svojim ličnim primerima, pažnjom i brigom, jer samo ono što iz sebe emitujemo, to će nam se uvek takvo i vratiti. Dobro, ili loše, na nama je da odlučimo. Nismo ni svesni koliko je svaka jedinka na ovoj divnoj planeti važna, rodjena sa ciljem i svrhom, u opštoj povezanosti svega vidljivog i nevidljivog.
Uvek nam je neko za nešto kriv, država, profesor, komšije, direktor, firma, uvek neko drugi, a ljudi ne shvataju da kakve su im misli, takav im je i život, kao što je govorio otac Tadej, Vitovnički i sigurno bi rekli mnogi, duhovni ljudi, koji su takav sled stvari već sigurno sami spoznali.
Jer ti stariji ljudi koji stoje u gradskom prevozu, a mladi mirno sede, mogu biti njihovi roditelji, stričevi, ujne, bake i deke, što znači da verovatno i njima ne bi ustupili mesto. A ako bi, zbog čega to onda ne rade i za tudje babe i dede, majke i očeve?
Jer naš mali znak pažnje (kao što je ustupanje mesta u gradskom prevozu, pružanje ruke nekome da sigurnije predje ulicu, ili samo da saslušamo nečije reči, ili odgovorimo na neko pitanje neznanca, ili znanca toga dana) i druge brige za bližnjeg, ma ko to on bio, učiniće nas srećnim, bili mi svesni toga ili ne. Jer učinili smo jedno dobro delo, koje ne mora biti samo davanje novca nekome kome je potreban.
Negde sam pročitala da ukoliko ti Bog jednog dana ne pruži mogućnost nekome da pomogneš (ili je ti u datom momentu nisi uočio), onda tu mogućnost treba sam da pronadješ. I tako kada bi svi postupili, makar jednog dana nekom uputili samo osmeh, ili proverili da li naš komšija, ili komšinica, naši stari roditelji, ili njihovih roditelji osećaju usamljenost, možda nemaju dovoljno novca ni hleb da kupe, a kamoli potreban lek, videli bismo da i taj naš mali znak pažnje nekome jako puno znači.
Volela bih da čujem i Vaše primere nekog malog, malo većeg ili ogromnog dobrog dela, iako takva gradacija ne postoji, pošto je dobro delo - dobro delo, bar kao primer drugima šta bi mogli da učine da nekome pomognu i učine i sebi i njima ovaj dan i sve druge dane lepšim. Pozdravljam Vas dragi blogeri, izvinite ako sam bila predugačka.
Posted in
Generalna .
Dodaj komentar: (7).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
1. z1 | 02/15,2011 at 12:02
Ako imas dovoljno godina da ti neko ustane u prevozu ti si prva baba sa svojim blogom ovde.
2. dobrevesti | 02/15,2011 at 12:19
Na žalost, baka još nisam (u najboljim "srednjim" godinama sam, iako mislim da su sve godine dobre i lepe i da ih "lepo" i dostojanstveno treba nositi). Jako bih volela da budem baka, jednog dana, kao i da starijih ljudi bude više na internetu, možda bi se tako, često, bar na osnovu priča nekih mojih prijatelja, više družili i vidjali i sa unucima (naravno uz skajp).Sve najbolje Vam želim
3. goldeneye | 02/15,2011 at 16:30
Cesto ne vidimo tudju muku,a tim ljudima je mozda samo to potrebno.
4. Dusan | 02/15,2011 at 19:08
Clanak je na mestu.
Ono sto bih prokomentarisao jeste to sto se svuda stvari generalizuju, u vecini slucajeva jeste kako ste rekli, ali ne i u svim. Uvek postoje i oni koji ce ustati, pa i pomoci u nosenju ili nekom slicnom problemu koji ste naveli, kao i onih koji ce uraditi mnogo vise od toga ili jednostavno ispravno postupiti imali 10, 18 ili 28 godina. Smeta mi sto se uvek ovakve price pricaju bez ikakvog ogranicavanja, dok se suprotni primeri retko gde spomenu. Pripadam toj starosnoj grupaciji sto se vidi iz odgovara, pa mi valjda zato i smeta.
Pozdrav
5. Vuk Panonski | 02/15,2011 at 19:21
Kada shvatite da bi dobra dela trebalo da radite svakako, uvidećete da u vezi vas nema ničeg posebnog ni naročito plemenitog. Čoveka treba jedino kritikovati - onda kada ne čini ništa korisno ili dobro.
Biti čovek sa velikim "Č" se podrazumeva. Da li majke treba da dobiju orden zato što doje svoju decu, iako ne moraju? Ili da orden dobije neko ko ima viška odela zato što ga nije zafrljačio u kontejner, nego ga je dao jadniku koji je pristao da nosi te rite? Zato, 'rani bakicu i to ti je to. Opservacije su ti na mestu ali nisu "topla voda".
PozdravČe!
6. dobrevesti | 02/15,2011 at 21:48
Hvala na komentarima i što se čitamo i slušamo. Tako ćemo se svi više razumeti. Naravno i hvala Bogu da postoji i ona druga, dobra strana. Svakako da ima puno mladih koji su upravo takvi kako kaže Dušan i oni su ono svetlo i ona nada koja, po mom mišljenju, jedino može prodrmati Srbiju i učiniti da ona bude Raj na zemlji, što i jeste, samo je potrebno da joj mi svi u tome pomognemo. Naravno u to bi trebalo da budu uključeni i svi oni koji danas, iz nekog svog razloga, ne ustupaju mesto u prevozu drugima. Svi smo ovoj zemlji podjednako potrebni i ona nama.
Toplu vodu,naravno, ne treba ponovo otkrivati, ali je ponekad malo treba razbistriti, da bi se u njoj što je moguće više nas moglo ogledati i biti zadovoljan onim što u odrazu vidimo. Sve Vas poštujem i pozdravljam.
7. vos | 10/23,2011 at 00:10
fantasticno, pravi biser, komentar je napisan na kraju poslednjeg teksta