Naše malo, nekome puno znači
dobrevesti | 15 Februar, 2011 08:46
Spakovala sam neki dan dve tegle turišije, glavicu kiselog kupusa (domaća radinost), u prodavnici kupila hleb,ulje, mleko,kiselo mleko, jabuke, nešto izmedju mandarina i narandži, glavicu salate, dnevne novine i još po neku sitnicu, i krenula put Rakovice, na Kanarevo brdo, sa Zvezdare, gde živim. Baš na put, a ono i jedna i druga lokacija u Beogradu, jer da bih stigla na željeno odredište, kod jedne moje drage prijateljice, bake, koju redovno nekoliko put mesečno posećujem, noseći joj potrebne namirnice, pošto je stara i bolesna, a sinovi su joj u inostranstvu, u odlasku i povratku, morala sam da promenim sedam prevoznih sredstava.
Sve to zbog sticaja nepredvidjenih okolnosti (saobraćajka, skraćena vožnja tramvaja, itd.). Pravi maratonski put, pa još sa puno stvari koje sam nosila i koje su usput, činilo mi se još više otežale u onom cimanju, trzanju, ubrzavanju i naglom kočenju, gde putnici koji većinom stoje, dobro i dodju celi do željenog odredišta.
Naravno, ali meni zaista neshvatljivo, mladi ljudi čvrsto sede na sedištima koja su velikom brzinom, ulećući u gradski prevoz, pobednički zauzeli. Neshvatljivo, jer u moje vreme (kada sam ja bila njihovih godina, a to nije toliko baš davno bilo, ili se meni samo čini), nezamislivo je bilo da mladi koji sede u gradskom ili nekom drugom prevozu, uključujući tu i sebe, ne skoče odmah na noge ravne i ustupe mesto trudnici, starim ljudima, bolesnima,ljudima sa gipsom na ruci, kragnom oko vrata, deci, kada neko nešto teško u rukama nosi, i u sličnim situacijama.
Gledam našu mladost i pitam se, zaista se pitam, zbog čega su tako neosetljivi na tudju muku i probleme,od koje samo okrenu glavu, praveći se kao da u prevozu nikog ne vide i da ih se to uopšte ne dotiče, usput zapušivši, osim svog srca, i uši nekim muzičkim, ili telefonskim pomagalima.
Valjda i verovatno, da zaborave i ne vide u kom svetu žive i iz koga mnogi od njih, bar sudeći prema statistikama, što pre kada završe škole, žele da odu. Verovatno misle tamo negde daleko čeka ih nešto mnogo, mnogo bolje.
Možda i jeste tako, ali bez srca i duše, ono malo samilosti i osećanja da bližnjem treba pomoći i kada tu pomoć ne traži, nigde im ne može biti dobro, pošto tu svoju emocionalnu otupelost (ne znam kako bih je drugačije nazvala) nose sa sobom, zaboravljajući da od samog sebe nigde ne mogu pobeći.
Volela bih da iz pera nekog od opisanih mladih ljudi čujem zbog čega su takvi postali, da li je to nedostatak brige i ljubavi u porodici, školi, društvu..., ili zbog nekih drugih stvari, jer smatram da čovek uvek može i mora biti čovek, sa velikim "Č" i pružati ruku bližnjima, jer samo ljubav može promeniti svet.
A sigurno naša mladost želi da njihov sadašnji svet bude drugačiji, a biće takav samo ako mu oni u tome zdušno pomognu. A pomoći mogu samo svojim ličnim primerima, pažnjom i brigom, jer samo ono što iz sebe emitujemo, to će nam se uvek takvo i vratiti. Dobro, ili loše, na nama je da odlučimo. Nismo ni svesni koliko je svaka jedinka na ovoj divnoj planeti važna, rodjena sa ciljem i svrhom, u opštoj povezanosti svega vidljivog i nevidljivog.
Uvek nam je neko za nešto kriv, država, profesor, komšije, direktor, firma, uvek neko drugi, a ljudi ne shvataju da kakve su im misli, takav im je i život, kao što je govorio otac Tadej, Vitovnički i sigurno bi rekli mnogi, duhovni ljudi, koji su takav sled stvari već sigurno sami spoznali.
Jer ti stariji ljudi koji stoje u gradskom prevozu, a mladi mirno sede, mogu biti njihovi roditelji, stričevi, ujne, bake i deke, što znači da verovatno i njima ne bi ustupili mesto. A ako bi, zbog čega to onda ne rade i za tudje babe i dede, majke i očeve?
Jer naš mali znak pažnje (kao što je ustupanje mesta u gradskom prevozu, pružanje ruke nekome da sigurnije predje ulicu, ili samo da saslušamo nečije reči, ili odgovorimo na neko pitanje neznanca, ili znanca toga dana) i druge brige za bližnjeg, ma ko to on bio, učiniće nas srećnim, bili mi svesni toga ili ne. Jer učinili smo jedno dobro delo, koje ne mora biti samo davanje novca nekome kome je potreban.
Negde sam pročitala da ukoliko ti Bog jednog dana ne pruži mogućnost nekome da pomogneš (ili je ti u datom momentu nisi uočio), onda tu mogućnost treba sam da pronadješ. I tako kada bi svi postupili, makar jednog dana nekom uputili samo osmeh, ili proverili da li naš komšija, ili komšinica, naši stari roditelji, ili njihovih roditelji osećaju usamljenost, možda nemaju dovoljno novca ni hleb da kupe, a kamoli potreban lek, videli bismo da i taj naš mali znak pažnje nekome jako puno znači.
Volela bih da čujem i Vaše primere nekog malog, malo većeg ili ogromnog dobrog dela, iako takva gradacija ne postoji, pošto je dobro delo - dobro delo, bar kao primer drugima šta bi mogli da učine da nekome pomognu i učine i sebi i njima ovaj dan i sve druge dane lepšim. Pozdravljam Vas dragi blogeri, izvinite ako sam bila predugačka.
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (7). Trekbekovi:(0). Permalink
Zaplovila sam...
dobrevesti | 11 Februar, 2011 21:50
Moj prvi tekst, pod naslovom "Kakav ćemo trag u vremenu ostaviti", na mom sopstvenom blogu (Kuća dobrih vesti), bio je osećaj kao da sam se bacila u uzburkano, nepredvidivo more, pravo na prsa (naravno propraćeno izbijanjem vazduha iz istih). Sve to bilo je protkano iskrenim uzbudjenjem, tremom, očekivanjima "nečega", ne znam tačno čega, što bi, možda moglo da izroni iz tih nepreglednih okeanskih internet dubina. Sva ta neobjašnjiva uznemirenost nije mi davala mira, niti pružala mogućnost da te noći uobičajeno mirno zaspim.
Prosto da ne verujem, posle hiljada tekstova napisanih i objavljenih tokom gotovo dve i po decenije mog prethodnog novinarskog života. Medjutim, ne i čudno, s obzirom da su moja stidljivo otškrinuta vrata u, za mene do sada nepoznati svet zajednice blogera (hrabrih ljudi), usledila posle pune tri godine upornih ubedjivanja mog prijatelja i vrsnog poznavaoca internet stvarnosti, ali i budućnosti.
Sve me je to podsetilo na jednu poruku zapisanu u "Priručniku za ratnika svetlosti" Paula Koelja, čije stranice ponekad nasumice, po trenutnom osećaju (intuiciji) otvaram, tražeći u "knjizi odgovore" na mnoga neizgovorena pitanja.
U njoj piše - "Ratnik svetlosti posmatra dva stuba što uokviruju vrata koja namerava da otvori. Jedan se zove Strah, drugi Želja. Ratnik gleda stub Straha na kojem piše: 'Stupićeš u jedan nepoznat i opasan svet, gde ti sve ono što si do sada naučio neće ništa vredeti'. Zatim skreće pogled na stub Želje, gde stoji zapisano: 'Izaći ćeš iz jednog poznatog sveta, koji čuva stvari koje si oduvek želeo i za koje se se toliko borio'".
"Ratnik se smeši - jer nema ničeg što ga plaši, i ničeg što ga sputava. S pouzdanjem čoveka koji zna šta hoće, otvara vrata".
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (1). Trekbekovi:(0). Permalink
Kakav ćemo trag u vremenu ostaviti
dobrevesti | 08 Februar, 2011 00:14
Juče je mojoj majci bio rodjendan, prvi bez tate. Teško je i sve me podseća na srećnu godinu
ranije kada nas je moj otac ponovo okupio, kao i mnogo puta ranije, svakim dobrim povodom, govoreći šaljivo, da mu je to možda poslednji put. Tako je ponavljao punih 19. godina, od kada je imao prvu operaciju srca, a mi smo mu uvek, naravo u šali, govorili da je to rekao i prethodnog puta.
Nije se moj tata, medjutim, šalio. Tek sada kada ga nema, shvatam koliko je bio svestan svoje
bolesti i mogućnosti da mu se taj nesrećni tromb otkači bilo kada i zapne u bilo kom delu tela,
prouzrokujući nepopravljivo. Nije još prošlo ni godinu dana od njegovog odlaska, verujem na dobro mesto van naših trenutnih spoznaja, jer bio je dobar i častan čovek. Moj tatula, kako sam mu iz milošte i velike ljubavi često tepala, učio je i vaspitavao (zajedno sa mamom), mog mladjeg brata i mene da budemo dobri i pošteni ljudi, koji će sve u životu steći isključivo svojim radom i znanjem, časno. Velika mu hvala na tome, bio je u pravu. (Dalje)
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (25). Trekbekovi:(0). Permalink